У сали Поморавског округа у Јагодини, дана 22.09.2022. године, одржан је информативни састанак у виду интерактивне трибине на тему “Значај правилног управљања споредним производима животињског порекла (СПЖП)“.

Учесници састанка били су представници служби заштите животне средине, еколошких и комуналних инспекција из Рековца, Јагодине, Деспотовца, Параћина и Ћуприје, као и директор кафилерије “ВУ Напредак” из Ћуприје и представници Пољопривредне саветодавне стручне службе, Задружног савеза Шумадије и Поморавља и еколошких удружења. Представљени су резултати истраживања спроведеног у оквиру пројекта, а заједнички закључак је свакако да сви заједно морамо радити на томе да се промене лоши ставови и понашање власника анималног отпада, па чак и уз примену казнене политике која још увек није уобичајена.

У чијој је надлежности кажњавање починилаца прекршаја у вези са неадекватним управљањем анималним отпадом, дуго је било мистериозно питање и за инспекцијске службе. Надлежност је често била подељена између ветеринарског, комуналног и еколошког инспектора, а пријава готово да није било више година уназад, био је један од закључака састанка.

Нажалост, анималног отпада је свакако било, јер чак и већи прерађивачи, како би избегли плаћање трошкова третмана ове врсте отпада, само део доносе у кафилерију, док већи део закопавају или бацају у природу, што свакако представља потенцијалну опасност по јавно здравље.

Како су тренутно у функцији само два постројења за третман анималног отпада, „Енерго Зелена“ које се налази у Инђији и „ВУ Напредак“ у Ћуприји, учесници су се једногласно сложили да је неопходно подстаћи централну власт да сачува оба постројења, кроз улагање у унапређење и модернизацију, нарочито када је реч о кафилерији у Ћуприји која је позиционирана тако да у њу треба да стиже анимални отпад који се генерише јужно од Саве и Дунава. Економска исплативност да се сав анимални отпад транспортује у Инђију, просто не постоји, објаснио је директор ВУ Напредак, господин Ненад Шћепановић.

На питање ко треба да плати трошак третмана угинуле животиње, који се плаћа по килограму, изнето је више предлога. Од тога да треба раздвојити веће и мање произвођаче, где би мањи произвођачи били ослобођени плаћања, до тога да сви произвођачи који немају осигуране животиње треба сами да сносе ове трошкове.
С тим у вези, позив је усмерен и на градска већа за пољопривреду која у оквиру Програма мера руралног развоја могу уврстити и осигурање животиња као меру коју би додатно субвенционисали. Уколико на једној територији имамо довољан број осигураних животиња, и осигуравајућа друштва су спремна да покрију овај трошак, објашњава Максимовић, наводећи да је већ разговарао са представницима неких осигуравајућих друштава.