У Србији се годишње генерише преко 250.000 тона анималног отпада, који и даље највећим делом завршава у водотоцима река, на дивљим депонијама и у природном окружењу. Однос грађана према овом проблему изузетно је забрињавајући, а услед недостатка примене казнене политике ствара се додатни простор за немарност која директно утиче на загађење животне средине, и преношење болести са животиња на људе, такозваних зооноза.

У оквиру пројекта Анимални отпад и дивље депоније – прошлост ружних навика!? који реализује удружење Млади пољопривредници Србије на територији општине Рековац, спроведено је истраживање о количинама и поступању са анималним отпадом.

На територији општине Рековац данас имамо 1.967 регистрованих пољопривредних газдинстава, а готово половина ових газдинстава има пријављену сточарску производњу. С обзиром на то да се првенствено ради о мањим пољопривредним газдинствима, код већине се дешава да се догоде два до три угинућа годишње, али има и нешто већих фарми у области овчарства и живинарства, код којих су угинућа животиња нешто чешћа, па самим тим и количине анималног отпада веће.

Када је у питању клање животиња, оно се и даље најчешће спроводи на газдинству, без икакве контроле и пријаве, па тако кланични остаци најчешће завршавају на дивљим депонијама, ђубриштима у оквиру домаћинства или у контејнере заједно са комуналним отпадом, који се затим одвози на несанитарну депонију.

Од тога да ли фармер пријави угинуће надлежном ветеринару или лешину просто баци или укопа, зависи и њено даље кретање кроз систем евиденције грла, па тако многи фармери у тренутку инспекцијске контроле немају потврде о одјави угинулих животиња, за шта могу платити изузетно високу казну.

Анкетом прикупљени подаци говоре у прилог негативном ставу у понашању према анималном отпаду. Главни разлози за негативну конотацију су незнање, неинформисаност и некажњавање од стране надлежних органа у моменту када се направи прекршај, па је тако један од кључних циљева пројекта успостављање одрживог система управљања анималним отпадом, уз пуно подршку свих актра заједнице, надлежних за ову област, наглашава Оливер Алексић, координатор пројекта.

Анализом достављених докумената, података и информација у оквиру истраживачког процеса, продубљен је проблем неусклађености надлежних када је анимални отпад у питању. То се види на примеру где је зоохигијенска служба задужена за преузимање СПЖП и одвожење на третман у надлежну кафилерију, док иста кафилерија тврди да у последње 3 године није примила ништа од споредних производа животињског порекла (СПЖП) са територије општине Рековац. Дакле, формално су сви законски услови испуњени у погледу управљања СПЖП, али пракса показује да се конкретно нико не бави овом проблематиком.

Врло је важно напоменути да правилно управљање СПЖП носи бенефите најпре за друштво у целини, које добија здраву и чисту животну средину. Елиминација ризика од настанка и ширења зараза, један је од кључних циљева, наглашава Алексић, али исто тако, прихватање ЕУ стандарда и процедура у области пољопривреде и заштите животне средине, јасно дефинише потребу да се овај сегмент уреди, а самим тим сточати, млекарим и кланичари постају конкурентнији на тржишту, приликом пласмана својих производа.