Пластика и материјали од пластике добијају све већу примену у пољопривреди. Црева за наводњавање, фолије за садњу и пластенике једни су од примера. Проблем настаје када део искоришћене пластике заврши на дивљим депонијама, рекама, бива закопан или пак спаљен. Масовна примена пластике довела је до озбиљног загађења планете јер је то материјал који се разлаже стотинама година. Пластични отпад који одложимо на депонију разлаже се изузетно споро, а продукти распадања полако се отпуштају у околно земљиште. Закопавање пластике такође доводи до ослобађања штетних материја и веома ситних комадића такозване микропластике, који завршавају у рекама, поџемним водама и бунарима, након чега и у биљном и животињском свету којим се хранимо. Када је вода загађена (било због отпада или из неког другог разлога), она доспева у земљиште, а из земљишта стиже до биљака. Ланац се наставља даље. Од биљака, загађене материје стижу до животиња, а на крају и до нашег тањира. Још један од катастрофалних поступака којим пољопривредници прибегавају је и спаљивање пластике и пластичног отпада што доводи до ослобађања велике количине канцерогених материја у ваздух, међу којима су и диоксини једни од најопснијих загађиваца и токсина. Једињење које је нама најпознатије, а користи се за добијање пластике је ПВЦ (поливинил-хлорид), ослобађа разне канцерогене материје као и олово.