ЗНАЧАЈ И УЛОГА ЖЕНА У ПОЉОПРИВРЕДИ

Жене у руралним срединама Србије имају веома значајну улогу у одржавању развоја пољопривреде. Такође, оне доприносе и оживљавању руралних подручја, а посебно данас када се села гасе и остају без становника и пољопривреде. С тога је потребно да се о њима више говори како би се указало на њихов положај и утицало на њихово друштвено и економско оснаживање.

Термин „пољопривреднице“ односи се на жене ангажоване у пољопривреди, при чему некада подразумева да су оне, у ужем смислу регистроване пољопривреднице, односно носиоци пољопривредне производње, а некада у ширем и неодређеном смислу подразумева  само то да су ангажоване у пољопривредној производњи, без обзира на начин. Најчешће су оне само помажући чланови домаћинства. Међутим, треба указати на то да  жене у пољопривреди имају вишедимензионалну улогу: мајке, супруге, раднице, пољопривреднице, менаџерке, креаторке стратегија за добробит породице и шире друштвене заједнице. Жене чешће покрећу и непољопривредне активности на газдинствима попут сеоског туризма. Укључујући додатне активности на газдинству, жене остварују додатни приход и тиме доприносе одрживости самих газдинстава. На вишеструку улогу жена у пољопривреди указују и чланице удружења „Млади пољопривредници Србије“, које наводе  да су оптерећене многобројним обавезама и да, за разлику од жена које су у радном односу, немају слободне викенде, одморе, као ни права на плаћена боловања. Радно време ових жена неретко је и дуже од 12 сати.

Многобројна истраживања у Републици Србији указују на присуство родне неједнакости у пољопривреди, која највише погађа жене. Живот жена на селу се своди на претежно задовољавање основних егзистенцијалних потреба, а покривеност здравственим и пензионим осигурањем је оскудна, при чему остају потпуно незаштићене у случају повреда и инвалидитета, док се материјална збринутост у старости може свести на неки облик породичне пензије уколико наџиве супруга. Тако и неке од чланица удружења не плаћају пензионо осигурање наводећи да њихови мужеви уплаћују и да немају довољно новачаних средстава како би могли осигурање да плаћају за обоје.

Материјална и социјална депривација у руралним подручјима подстичу младе жене да мигрирају из руралних подручја, што последично утиче на низак ниво фертилитета на селу. Постојање социјалне депривације жена на селу потврђују и жене чланице удружења „Млади пољопривредници Србије“, које као један од недостатака живота на селу наводе удаљеност од градова и свих могућности и активности које град пружа, првенствено за њихову децу, али и за њих саме.

Оно што још указује на незавидан положај жена на селу јесу и имовинске неусклађености, које  су у великој мери последица патријархалног обрасца наслеђивања  у којима жене често бивају искључене из наследства. Жене ретко одлучују о пољопривредној производњи, имају ограничен приступ државној и донаторској подршци, не поседују стручно пољопривредно образовање и имају мањи приступ пољопривредним саветодавним услугама, недовољно су заступљене у пољопривредним организацијама.

Поред евидентно тешког положаја жена у пољопривреди, оне ипак виде и предности живота на селу. Тако су се чланице удружења сложиле да имају више слободе и независности од људи који живе у граду и који су у радном односу, а то им омогућава начин живота на селу и њихова сопствена производња.

На основу претходно указаној родној неједнакости у пољопривреди Републике Србије која се манифестује преко неповољног социо-економског положаја жена неопходне су акције како би се такво неповољно стање ублажило, а на послетку и искоренило. Чланице удружења „Млади пољопривреднице Србије“ наводе да држава треба више да се посвети побољшању положаја жена у пољопривреди, а као могуће подстицајне мере наводе: субвенције за покретање сопствене производње, затим, постојање низа олакшица при стицању права на пољопривредну пензију, као што је смањење година плаћања пензионог осигурања, или пак смањење година старости за одлазак у пензију. Ове жене сматрају да, обзиром да је жена на селу ангажована на многобројним пословима и да је дневно радно активна и по више од 12 сати, свака жена на селу треба од државе да има загарантовану пољопривредну пензију без постојања услова плаћања пензионог осигурања.

Један од начина решавања проблема положаја жена у пољопривреди јесу и едукативне радионице. Такав вид радионица би имале вишеструке позитивне исходе. С једне стране, омогућује женама партиципацију у друштву и развијање социјалног капитала (кроз међусобну сарадњу, умрежавање, неформално дружење), а са друге стране, омогућава ревитализацију руралних подручја и повећање продуктивности у пољопривредном сектору.

Потребно је више говорити о друштвено-економском положају сеоских жена, затим потребно је унапредити сарадњу националних и локалних власти у решавању њихових проблема, а све то имајући у виду огроман значај и улогу коју жене имају у развоју пољопривреде и одржавању села.