ВОЂЕЊЕ МАТИЧНЕ ЕВИДЕНЦИЈЕ У ОВЧАРСТВУ – НАЈЧЕШЋЕ ГРЕШКЕ КОЈЕ ПРАВЕ ОДГАЈИВАЧИ (ДРУГИ ДЕО)

Прошле недеље, почели смо са објашњавањем и приближавањем процеса вођења матичне евиденције у овчарству нашим одгајивачима. Било је речи о најчешћим грешкама коју чине произвођачи (пропусти у вођењу припусних књига и неправовременом обележавању).

Ове недеље, настављамо нашу причу кроз обрађивање права и обавеза Основних Одгајивачких Организација, односно, матичних служби како се устаљено ове организације на терену и називају.

Важно је знати да је матична служба правно лице, односно да је фирма и да њен рад подлеже инспекцији надлежног министарства (Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде). Да би неко отворио матичну службу, потребно је да испуни услове које прописује Правилник а који се тичу опреме и образовања кадра који се бави селекцијом.

Матична служба, односно њен стручни кадар, мора имати Основни Одгајивачки Програм којим се прописују одгајивачки циљеви (за 5 година унапред као и за сваку годину посебно у периоду од тих 5 година) на подручју на ком матична служба спроводи селекцију. Тај програм мора бити у складу са Главним Одгајивачким Програмом који прописује Институт за сточарство (Главна Одгајивачка Организација). Иако би овај Основни Одгајивачки Програм  морао да се напише што коректније и што је могуће реалније, нажалост у пракси се често дешава да се он само преписује из године у годину а врло често садржи апсолутно нереалне податке за одређено подручје. Овај податак не треба да чуди јер је за последњих десетак година у воде селекције упливало много људи који немају елементарних знања о селекцији а мотив рада је само и искључиво новац. Но, то је већ тема којом би морало да се бави надлежно министарство.

Прво што једна матична служба треба да има јесу Тројни уговори које смо већ помињали прошле недеље а који се потписују између произвођача, матичне службе и Регионалне Одгајивачке Организације о чијем ће раду бити речи следеће недеље. Поменути тројни уговор, као што знамо, садржи ПРАВА и ОБАВЕЗЕ сваке од трију страна. Чланови уговора, у складу су са Законом о сточарству.

Матична служба има ПРАВА да:

1.       Ради као Основна Одгајивачка Организација,

2.       Учествује у расподели средстава која проистичу из овог Уговора.

Матична служба је ОБАВЕЗНА да:

1.       Попуњава пријаву одгајивача квалитетне приплодне стоке за Регистар одгајивача који доставља РОО и ГОО,

2.       Врши одабирање и контролу продуктивности квалитетне приплодне стоке, заједно са РОО, а према важећим правилницима, упутствима и Главним одгајивачким програмом,

3.       Благовремено доставља одгајивачу и РОО резултате контроле продуктивности,

4.       Води основни матичну евиденцију и податке доставља РОО и ГОО,

5.       Благовремено обавештава одгајивача о свим законским прописима везаним за производњу приплодне и квалитетне приплодне стоке,

6.       Благовремено обавештава одгајивача о Уредбама које се односе на сточарску производњу,

7.       Обележава приплодна грла и/или сарађује са службом која је регистрована од стране Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде да вржи обележавање,

8.       Врши припрему документације за за остваривање подстицајних средстава за квалитетна приплодна грла у складу са прописима.

С обзиром да су права матичних служби сасвим јасна, посветићемо се разјашњавању неких од тачака обавеза.

Тачка 2 и 3 су, заправо, срж обавеза матичне службе као и срж саме селекције, не само код нас, већ и свуда у свету. Дакле:

Врши одабирање и контролу продуктивности квалитетне приплодне стоке, заједно са РОО, а према важећим правилницима, упутствима и Главним одгајивачким програмом – контрола производних особина у овчарству подразумева спровођење следећих мера:

1.       Контролу телесне развијености оваца (контролу масе тела јагњади при рођењу, са 30, 60 и 90 дана и контрола масе тела одраслих грла при стрижи),

2.       Контролу млечности (код раса које се користе за мужу мери се количина млека у мужи, садржај % млечне масти и протеина у млеку),

3.       Контолу приноса и квалитета вуне (мери се принос руна, рандман руна, висина руна, финоћа, дужина , висина, вијугавост, јачина и растегљивост влакана),

4.       Индекса јагњења.

 

Поред наведених мера, контролишу се и линеране мере оваца и овнова а оне подразумевају мерења висине гребена, леђа и крста, дубине груди, ширине груди, дужине трупа, ширине карлице (само код женских грла), обим  груди, бута и цеванице и обим тестиса код мушких грла. Ова мерења су ОБАВЕЗНА а треба их радити при првом припусту оваца као и са навршене 3 године старости.

Коначно, најмање једном годишње, спроводи се селекцијска смотра у сарадњи са Регоналном Одгајивачком Организацијом (функцију ове организације на терену преузела је надлежна ПССС или пак нека од приватних РОО а њих је у Србији, бар за сада, свега неколико). Смотра представља једну од главних мера за ефикасно унапређење сточарства а састоји се у томе да се од расположивих грла за приплод одаберу она која најбоље одговарају постављеном циљу. На смотри се утврђује бројно стање, узимају потребне еекстеријеерне мере, оцењује телесна кондиција оваца. На основу оцене екстеријера, порекла и производних резултата, грла се разврставају у класе (Е, Ia, I, II и III класа према упутствима из Главног Одгајивачког Програма). Као доказ да је матична служба спровела смотру у сарадњи са надлежном РОО, сачињава се записник у ком се уписује датум и место смотре, ИД ушних маркица одабраних и евентуално искључених грла.

Свако ко сарађује са неком матичном службом зна да се ове контроле апсолутно или готово никада не врше и ту је професор Мекић апсолутно у праву. У многим деловима Србије се чак ни смотре не спроводе, иако се та мера спроводи свега једном годишње.

Шта су разлози због којих се не ради оно што је законска обавеза и на шта се Тројним уговором обавезала свака од три стране? Навешћемо таксативно:

А) први и основни разлог јесте апсолутна необавештеност и неупућеност произвођача у важност обележавања, мерења и константног записивања у селекцији; за то су одговорни и произвођачи и матичне службе. На терену се стиче утисак да произвођаче интересује само да што лакше и брже дођу до новца. Матичној служби је интерес апсолутно исти – више животиња, више и новаца. Тако, поједине службе имају велики број животиња под својом „контролом“ иако апсолутно нису у могућности ни део да исконтролишу, с обзиром на начин рада и мали број упосленика.

Б) као што смо већ рекли, јагњад се мере одмах по рођењу. Сасвим је нереално очекивати да ће било која матична служба изаћи да измери свако јагње убрзо након јагњења јер је то организационо, практично, немогуће. Потребна је знатна логистика, посебно службама које имају по неколико хиљада оваца под контролом (иако је право питање како им се уопште дозволило да у евиденцији имају толики број животиња а да немају кадровску покривеност). Дакле, телесну масу јагњади би требало да измери сам одгајивач и податак убележи у свеску, блок или какав год други документ који би садржао све потребне податке. Да би то мерење имало смисла, морао би се уписати датум рођења, ИД број мајке, ИД број оца као и ознака јагњета, тј.неки ИД број који ће бити јединствен и коришћен само за мерено јагње до момента обележавања ушним маркицама. У прошлонедељном тексту смо већ констатовали да ово привремено обележавање мали број одгајивача ради па је самим тим свака даља прича о селекцији, практично, узалудна. Слично је и са каснијим мерењима – требало би да их изврши одгајивач а податке упише у документ који је осмислила и њему прилагодила матична служба. Стручно лице из матичне службе би требало да објасни одгајивачу како и зашто се мерења врше, да прати развој јагњади и да помогне одгајивачу да донесе праву одлуку која би се грла оставила као приплодни подмладак а која се шкартирала и отишла у тов. Ово на терену готово да никада нећете срести. Истина, има служби које су своје одгајиваче упознале са значајем вођења евиденције те им у ту сврху направиле и одређена документа у која ће уписивати податке али се они или врло ретко уписују, или се уписују напамет, тј.без претходног мерења па самим тим немају никакав значај. Отежавајућа околност јесте и то што се службе на терену преплићу па се начини рада појединих колега знају међу одгајивачима. Нажалост, наши произвођачи не воле да пишу и уписују податке па предност увек има служба која их на то не обавезује.

Када је реч о контроли млечности код раса које се користе за производњу млека, она се обавља након залучења јагњади а матична служба је дужна да једном месечно присуствује мужи и измери количину млека као и проценат млечне масти и протеина. Контроле се врше наизменично – једног месеца јутарња, следећег месеца вечерња мужа и тако до краја лактације.

Контролу приноса и квалитета вуне требало би да врши сам одгајивач на тај начин што ће измерити принос руна сваког грла појединачно одмах по шишању и ту вредност (изражену у килограмима) уписати у одговарајући документ који је за њега израдила матична служба са којом сарађује. Уколико је изводљиво, ова мерења би требало да буду под надзором стручног лица из матичне службе.

Не треба помињати да се ове две контроле, као и контроле телесне масе јагњади, на терену раде сасвим ретко. У неким деловима Србије, такве контроле су апсолутно искључене. Подаци се уписују на памет, без икаквих мерења.

В) није тајна да се на терену раде разне малверзације са ушним маркицама – преобележавања, позајмљивања, пребацивање ИД бројева са закланих оваца и друго. У томе, нажалост, учествују и неке од матичних служби, наравно, заједно са одгајивачима. Важно је нагласити да је реч о кривичном делу а да би произвођачима било јасније, упоредићемо ту ситуацију са заменама ЈМБГ код људи. Буквално је ситуација иста. Није тешко закључити да се на тај начин додатно обесмишљава селекција, замењују идентитети грла, долази до укрштања у сродству те цео посао губи смисао. Најгоре од свега, јесте то што се у појединим случајевима пријављују као очеви овнови који никада нису ни крочили у запат у ком је јагње рођено (власник овна је, иначе, дужан да води Припусни списак за свог приплодњака). Папиролошки се то решава Сагласношћу о позајмици приплодњака између власника овна и одгајивача који позајмљује приплодњака у сврху мркања као и Потврдом о кретању животиње коју издаје надлежна ветеринарска станица. Но, то је све задовољавање форме а суштина је да је тешко испратити да ли ће и када ован заиста отићи у одређен запат.

Г) пријављивање ранијег датума рођења јагњади и већи проценат женске јагњади – дешава се да се матичној служби пријављује раније рођење јагњади, односно пре него су уопште и рођена. Посебно је то пракса пред јануарски рок предавања Захтева за субвенције јер ако се двиске нису ојагњиле, нису ушле у производњу а самим тим немају ни права на субвенције. Такође, касније се таквим јагњадима папиролошки циља да буду припуштена са, на пример, 10 месеци старости иако су она, заправо, рођена касније па су самим тим и млађа. На овај начин се прави једна од најчешћих одгајивачких грешака  – припуст телесно недовољно зрелог грла што за собом вуче низ последица.

Поред овога, фармери често пријављују чак и до 80% женске јагњади, што је апсолутно немогуће с обзиром да је однос полова око 50%:50% са толеранцијом ± 1-2% у корист једног или другог пола. То најчешће раде одгајивачи који продају „квалитетан“ приплодни подмладак па се дешава да касније докупљују јагњад са стране а обележавају ушним маркицама као да су рођена у њиховом запату или, једноставно, продају ушне маркице другима. Све ово се ради координисано, у сарадњи са матичном службом. Ова малверзација би се знатно исконтролисала тетовирањем јагњади у лево уво, како је то прописано Главним Одгајивачким Програмом, али је занимљиво да се овај начин обележавања говото уопште не користи па се стиче утисак да се овакво стање у селекцији циљано одржава……из неког разлога.

Д) иако су све матичне службе пред законом исте, јавна је тајна да поједине службе уживају посебан положај оних који би требало да контролишу спровођење мера на терену. Њима су допуштена разна одступања па чак и пререгистрација фирме преко ноћи услед забране рада која проистиче из одређених преступа и непоштовања закона који овај сектор уређују.

Ђ) површне и недубинске контроле пољопривредне инспекције и Главне Одгајивачке Организације. Матична служба у току године има најмање две контроле – једну од надлежне пољопривредне инспекције и другу од стране Главне Одгајивачке Организације – Института за сточарство. Приметно је да су контроле површне и да се заснивају готово искључиво на прегледу документације без икаквих провера на терену иако су поједине мере врло проверљиве (на пример линеарне мере). Често се у евиденцији могу срести готово исти подаци за већи број грла иако је на терену ситуација посве другачија.

е) последња, али не мање важна грешка јесте незаинтересованост произвођача. Из свега претходно написаног, лако је закључити да се при контролама продуктивности овце морају хватати, фиксирати, да је потребна и одређена радна снага, да читав процес  изискује одређено време. Одгајивачу, као и матичној служби, одговара да се ове мере не спроводе, ако не морају……а не морају јер их се не контролише довољно, темељно и редовно. Сем тога, многе животиње би биле шкартиране јер не задовољавају прописане услове да буду квалитетна приплодна грла а то не одговара ни одгајивачима а ни матичним службама.

На крају, требало би поменути да надлежно министарство сваке године расписује конкурс за средства опредељена за мере селекције. Право да конкуришу, између осталих, имају и матичне службе. Документација која се министарству доставља у сврху конкурисања, врло често садржи аполутно произвољне и, усуђујемо се рећи, нетачне податке на основу којих се врши исплата новца а износ тог новца зависи од броја животиња над којима се мере спроводе.

Из изнесеног, могло би се закључити да је одговорност за неспровођења мера у пракси подједнака, деле је и одгајивачи, и матичне службе али и државне институције о којима ћемо говорити у следећем наставку

Шта је решење? Наш народ каже да ако нешто не знаш – видиш како то раде успешни. Истина, код нас  се не може причати о незнању већ више о немању воље да се све увеже и редовно прати. Механизам је, чини се, конструисан добро али он на терену не функционише јер се нису сви шрафови у механизму притегли. За почетак, одгајивачи би требало да имају неки циљ и да њему теже. Да им мотив не буде само новац од субвенција јер је новац последица квалитетног и преданог рада и несумљиво ће временом доћи. Водиља треба да буде квалитетно приплодно грло а на струци је да им покаже пут како се до таквог грла стиже. Можда би решење требало потражити у формирању асоцијација одгајивача одређене расе (или више раса) који би ангажовали стручно лице и, практично, сами имали своју матичну службу. Што је више чланова асоцијације, и цена услуге би била мања по грлу.

Како год да буде, једно је сигурно – млађи одгајивачи, они који прате савремене трендове у сточарству, ће овај проблем решити у врло блиској будућности и систем направити функционалним.

Следеће недеље настављамо своју причу обрађујући Регионалне Одгајивачке Организације, њихове обавезе и права. Ове службе су јако значајне јер представљају прву контролу рада одгајивача и матичне службе на терену.