Село у доба короне – изолација у изолацији

Корона вирус и ванредно стање, које је сада иза нас, утицали су на живот људи на селу као и на пољопривреднике и њихову производњу. Означен као „рурални COVID19“, са својим дејством и последицама, може се посматрати као посебан друштвени феномен.

Низ сачињен од проблема са којима се дужи период срећу пољопривредници, а и генерално људи који живе у руралним срединама, од марта месеца продужен је проблемима изазваним мерама које је држава прописала у циљу заштите од корона вируса. Тако удружени проблеми, руку под руку, заиграли су коло пред вратима српског сељака. Коловођа COVID19 доминирао је протеклих скоро два месеца.

Старија лица од 65, односно 70 година била су погођена најстрожим мерама забране кретања. На озбиљност проблема са којима су се ови људи суочавали указује чињеница да је велики број њих остао потпуно сам, без ближњих који би им обезбедили основне животне намирнице и лекове. Многи од њих нису могли да виде своје најмилије, неки чак ни да ступе у контакт са њима. Они који спадају у ову категорију, а баве се пољопривредом нису могли да одлазе на своје њиве и да их обрађују и то у сезони највећих радова. Старији пчелари који имају кошнице ван свог дворишта због забране кретања суочили су се са великим губицима.

Губитке бележе и млађи пољопривредници због немогућности пласирања својих производа услед затварања пијаца и граница. Да једна мука не иде сама сведоче и примери оних који су морали да плаћају казне услед кретања без дозволе у време полицијског часа. Пољопривредници сигурно нису могли ни да сањају да ће некада морати да траже дозволе да би отишли у сопствену њиву, или пак протерали стадо до нешто удаљенијег пашњака.

Последице руралног COVID-a нису заобишле ни децу у селу. Не заборавимо да немају сва домаћинства у селу интернет, па тако ни сва деца могућност да буду део онлајн наставе која је организована.

Пандемија је поремитила социјални живот људи у селу. Дуго се испред сеоских продавница у поподневним и вечерњим сатима није чула галама уморних и жедних сељака. Комшинице нису могле после напорног радног дана да се окупе и разговарају уз шољицу кафе. Ни сахране последњних скоро два месеца нису биле исте.

Ако је нешто добро ова пандемија учинила за српско село то су онда пуне куће у којима годинама није пуцкетала ватра. Селу су се вратили многи из града, можда на кратко, али се у њима пробудила свест о значају села, а и савест према прецима који су им те куће оставили, због чега ће се сигурно чешће враћати.

Људи који живе у селу ће сигурно рећи да нису били у изолацији само у време ванредног стања, већ да су годинама изоловани од многих друштвених токова и права која им следују. Пољопривредници ће рећи да су  већ дуго невидљиви за државу и њене мере за развој пољопривреде. Много је проблема са којима се српски сељак суочава, али жилав је он, увек нађе снаге да устане и настави даље. Пољопривреда је важан део друштва и мора се радити на томе да  увек остане здрав и на ногама.